Međunarodni uticaj na proces demokratizacije Srbije, iako izmenjen, i dalje je podjednako snažan kao i pre pune dve decenije. Gotovo svi akteri koji su u prvoj deceniji 21. veka pospešivali zamah demokratizacije u Srbiji – od EU i SAD, preko pojedinačnih zapadnih zemalja, do njihovih razvojnih agencija i partijskih fondacija – nastavili su sa svojim angažmanom, čineći spoljnu „ponudu i potražnju” za demokratijom u Srbiji važnim motorom njenog napretka. S druge strane, relativni uspon aktera koji su na prelasku iz 20. u 21. vek još uvek „vidali rane“ od kraja Hladnog rata, poput Rusije i Kine, odrazio se i na porast njihovog prethodno zanemarljivog uticaja na demokratizaciju u Srbiji.

Kao najveći donator bespovratne pomoći u budžet Republike Srbije, Evropska unija je tokom posmatranog perioda kroz pretpristupne fondove IPA I (2007–2013) i IPA II (2014–2020) finansirala brojne projekte namenjene unapređenju vladavine prava i izgradnji institucija, demokratskim reformama u najvažnijim sektorima, te snaženju civilnog društva i medija – sve u skladu s prioritetima postavljenim nacionalnim strateškim dokumentima o potrebama i ciljevima reformi, kao i preporukama Evropske komisije iz godišnjih izveštaja o napretku Srbije.

Određena promena u obrascima spoljnih uticaja na demokratiju u Srbiji – prevashodno ogledana u slabljenju normativne i transformativne moći EU, s jedne strane, i smelijim uplivom sila sa Istoka, s druge strane – postala je jasnija u drugoj polovini prve decenije 21. veka. Iako bi bilo pogrešno povlačiti snažne uzročno-posledične veze između ta dva procesa, činjenica da je u ovom periodu došlo i do intenzivnijeg urušavanja demokratije u Srbiji govori da je promenjena dinamika u međunarodnom okruženju nesumnjivo doprinela ovom negativnom trendu. No, uprkos ovoj (još uvek) ograničenoj promeni odnosa snaga i obrazaca u međunarodnom okruženju, čini se da su čitav posmatrani period od 2008. do 2020. godine obeležila tri relativno stabilna trenda.

Najpre, stanje demokratije u Srbiji još uvek snažno zavisi od podsticaja spolja. Da li će i u kojoj meri međunarodni akteri izvršiti pritisak na vlasti u Srbiji neretko je presudno za napredak u demokratizaciji, budući da privrženost demokratskim normama još uvek nije dovoljno snažna ni među političkim elitama, ni među građanima.

U tom pogledu, iako je s vremenom došlo do određenog smanjenja međunarodnih fondova, gotovo svi međunarodni akteri su nastavili da i u drugoj deceniji demokratskih reformi u Srbiji finansiraju raznovrsne projekte usmerene na: jačanje demokratskih kapaciteta izvršne, zakonodavne i sudske vlasti, političkih partija i civilnog društva, ali i na obrazovanje građana za konstruktivno učešće u demokratskom procesu. Ipak, uprkos njenom značajnom i kontinuiranom prilivu, međunarodna pomoć namenjena demokratizaciji u Srbiji bila je tek delimično uspešna.

Analize dvodecenijske spoljne pomoći Srbiji sve (jedno)glasnije upozoravaju da je napredak demokratizacije ostao trajno zarobljen između dnevnopolitičkih interesa vladajućih elita, anti-demokratskih „veto igrača” i interesa ključnih spoljnih aktera, te da domaći akteri nisu stasali u dovoljno snažne i samostalne nosioce demokratskog razvoja.

Drugi trend u posmatranom periodu pokazuje da se, iako su neophodni za nastavak demokratizacije, pozitivni spoljni podsticaji tokom protekle decenije nisu automatski prelivali u kvalitet demokratskog procesa. Domaće političke elite su sve veštije uspevale da prodemokratske podsticaje iz EU i od ostalih međunarodnih aktera upodobe prema sopstvenim interesima, dok su građani sve manje poistovećivali evropeizaciju i demokratizaciju.

Konačno, nedovoljna otpornost na nameravane i nenameravane negativne uticaje spolja tokom protekle decenije je dodatno ogolila slabost demokratije u Srbiji. Političke elite se nisu libile da uđu u međunarodne aranžmane koji narušavaju vladavinu prava i demokratski poredak u Srbiji, dok je većina građana to tolerisala, pa neretko i sa odobravanjem gledala na nedemokratske obrasce upravljanja u pojedinim partnerskim zemljama.

Ukoliko se sva tri trenda uzmu u obzir, može se reći da je međunarodni uticaj na demokratiju u Srbiji tokom posmatranog perioda ostao snažan i važan faktor kvaliteta demokratije u Srbiji, da pozitivni uticaji nisu bili dovoljni za njenu konsolidaciju, a da rastući negativni uticaji dovode u pitanje i njenu izvesnost.

Političke elite i građani Srbije liberalnu demokratiju još uvek posmatraju kroz prizmu izneverenih očekivanja koje im je obećana perspektiva „povratka u Evropu” stvorila na početku 21. veka, a ne kao najpodesniji sistem u kome će svojim učešćem ta očekivanja ostvariti. Trenutni stepen i priroda „lokalnog vlasništva” nad demokratijom u odnosu na međunarodne uticaje, otuda, upozoravaju ne samo da se demokratija u Srbiji ne može smatrati konsolidovanom, već i da će ona verovatno još dugo ostati opterećena nelaskavim prefiksima i pridevima.