Period između 2008. i 2020. godine može se podeliti na dve faze. U prvoj fazi (2008−2014) izbori su se odvijali u relativno stabilnom okruženju, a u drugoj (2014−2020) se stanje pogoršava i postaju sve učestalije rasprave o ravnopravnosti izbornih uslova. Iako se formalna pravila koja uređuju način održavanja izbora nisu previše menjala u najvećem delu ovog perioda, ključna promena je oštro opadanje kvaliteta izbornih uslova od 2014. godine. Stranke na vlasti u drugoj fazi ostvaruju toliku prednost da izbori suštinski gube takmičarski karakter, dok je paralelno opadalo učešće na izborima, kako pojedinačnih stranaka tako i birača. Istovremeno, dok se uloga izbora u obezbeđivanju predstavljanja različitih političkih opcija u parlametnu smanjivala, dolazilo je do formalnih promena koje su podsticale bolju deskriptivnu zastupljenost različitih grupa.
Izborni sistem, širi institucionalni okvir koji oblikuje način na koji se glasovi transformišu u mandate, bio je relativno statičan, uz nekoliko manjih promena u pravcu veće zastupljenosti polova i nacionalnih manjina. Međutim, krajem analiziranog perioda došlo je do smanjenja izbornog cenzusa sa 5% na 3% i povećavanja udela kandidata manje zastupljenog pola na 40%, neposredno pred izbore, suprotno ustanovljenoj međunarodnoj praksi.
Nivo proporcionalnosti izbornog sistema bio je uglavnom zadovoljavajuć i stabilan, mada prelazak izbornog praga od 5% u uslovima partijske dominacije nakon 2014. godine postaje sve veća prepreka političkim akterima. U kritičnom periodu 2012−2016. učestalo održavanje izbora vodilo je intenzivnoj, gotovo neprekidnoj kampanji, a od 2014. godine izbori postepeno gube takmičarski karakter, dok trend nestajanja pluralizma iz glavnog predstavničkog tela kulminira 2020. godine nakon bojkota izbora od strane većeg dela opozicije.
U okviru izborne participacije uočavaju se dva negativna trenda: departizacija izbornih lista i smanjenje stope odziva birača. Restriktivni uslovi za registrovanje političkih partija, nefleksibilan izborni sistem i izražena dominacija vladajućih stranaka vodili su rastu broja koalicionih lista i grupa građana, nauštrb samostalnih lista političkih partija. Izlaznost birača na izbore kretala se od izuzetno visoke početkom perioda (68% u drugom krugu predsedničkih izbora 2008) do ispodpolovične u kasnijim fazama (48% na parlamentarnim izborima 2020).
Bolja zastupljenost pojedinih društvenih segmenata birača predstavlja jedine pozitivne promene u ovom periodu. Međutim, dok je deskriptivna zastupljenost žena i nacionalnih manjina u parlamentu rasla, to nije bila garancija da će i položaj ovih društvenih grupa biti unapređen. Do drastične promene u generacijskoj strukturi parlamenta dolazi nakon izbora 2020. kada je prvi put generacija milenijalaca u parlamentu zastupljenija u odnosu na procenjenu strukturu birača.
Mada su slabosti bile prisutne i u prvoj fazi, u drugoj fazi, nakon 2014. godine, uočljiv je pad kvaliteta izbornog procesa, u odnosu na načela i standarde na čije su poštovanje organi vlasti Srbije obavezani domaćim i međunarodnim normama. Ključni faktor koji je omogućio ovo pogoršavanje je pasivizacija izborne administracije, regulatornih i kontrolnih tela (kao što su REM ili Agencija za sprečavanje korupcije).
Odsustvo kontrolne uloge nezavisnih institucija, uz politički pristrasnu izbornu administraciju, a u medijskom okruženju koje je već bilo narušeno, stvorilo je uslove za nesmetanu dominaciju vladajućih stranaka. Ova prednost ostvaruje se kroz: zloupotrebe javnih resursa, nekažnjene medijske negativne kampanje protiv političkih protivnika i razvijanje klijentelističkih obrazaca u odnosima s biračima.
Ukupna ocena izbora u periodu 2008−2020. godine ukazuje na kompleksan proces koji je trajao duže od decenije, a koji je doveo do pogoršavanja izbornih uslova, gubitka takmičarskog karaktera izbora, te niže izborne participacije. Postepeno, Srbija je postajala hibridni režim u kojem formalne demokratske institucije postoje i predstavljaju način sticanja i održavanja političke moći, ali ih stranke na vlasti zloupotrebljavaju i ostvaruju višestruku prednost na izborima.
Kako bi izbori postali proces koji unapređuje kvalitet demokratije u Srbiji, neophodno je uložiti napore u unapređenje nekoliko ključnih oblasti. To su, pre svega: uloga izborne administracije, funkcionisanje nezavisnih tela, rad profesionalnih medija, kao i izmena pravila i izbornog sistema u pravcu podsticanja učešća u izborima i direktnijeg odnosa birača i izabranih predstavnika.
