Vladavina prava

Danilo Vuković

Za uspostavljanje pravne države, pod kojom podrazumevamo pravni i politički sistem u kome svi građani moraju da se ponašaju u skladu s pozitivnim pravom, posebno su važni mehanizmi koji obezbeđuju odgovornost pripadnika političke elite. Ta odgovornost može biti politička, pravna i odgovornost prema građanskom društvu.

Institucije političkog sistema i opozicija omogućavaju vertikalnu odgovornost političara koji su na vlasti, odnosno njihovu smenjivost kroz izbore. U tom pogledu, period nakon petokotobarskih promena pa do dolaska SNS i SPS na vlast 2012. godine obeležili su nezadovoljstvo građana niskim životnim standardom i korupcijom, ali i „normalizacija“ političkog i medijskog pluralizma, odnosno omogućavanje političke konkurencije koja je na kraju i osvojila vlast. Nakon promene vlasti 2012. godine urušene su osnove političkog i medijskog pluralizma, pa je Srbija kraj 2020. godine dočekala bez parlamentarne opozicije i nezavisnih nacionalnih medija, a time i bez uslova da se aktuelna vlast drži politički odgovornom za svoje postupke.

Pravosudne institucije i nezavisna regulatorna i kontrolna tela su ključne za uspostavljanje horizontalne odgovornosti političke elite. U Srbiji je pravosuđe pod kontinuiranom kontrolom izvršne vlasti, a niz sudskih reformi koje su sprovođene u različitim periodima samo su ojačale tu kontrolu. I tužilaštvo je prolazilo kroz organizacione i personalne reforme kojima je obezbeđen trajni politički uticaj, odnosno odsustvo reagovanja u slučaju brojnih političkih i ekonomskih afera. U poslednjih nekoliko godina izvršna vlast je pritiske i institucionalni redizajn dopunila direktnim delegitimisanjem kroz javne kampanje klevetanja sudija, intenzivnim komentarisanjem rada pravosuđa i konkretnih presuda.

Rad sudija i tužilaca obeležen je svakodnevnim pritiscima od strane predstavnika izvršne vlasti. Istraživanja pokazuju da je čak 41% sudija imalo iskustvo neposrednog pritiska u procesu rada i odlučivanja (od predsednika suda, kolega, političara, medija itd). Ako se računa i odgovor „da, jer postoji sistemski pritisak“, onda čak 58% sudija izjavljuje da su bili predmet pritiska.

(Podaci dobijeni istraživanjem Pravnici i pravničke profesije u Srbiji i Hrvatskoj koje je sprovedeno u okviru Centra za sociološko-pravna istraživanja Pravnog fakulteta u Beogradu)

Nezavisne institucije, pogotovu Zaštitnik građana i Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, vrlo brzo su naišle na otpor vladajuće većine, formirane nakon izbora 2012. godine. Razmere tih sukoba kretale su se od tihog ignorisanja (od 2015. do 2018. godine Narodna skupština Srbije nije raspravlja o izveštajima ovih institucija), opstrukcija (Vlada odbija da prinudom obezbedi izvršenje rešenja Poverenika, dok tužilaštvo ignoriše krivične prijave), pa do brutalnih medijskih kampanja i ličnih napada na nekadašnje nosioce ovih funkcija.

Na početku druge decenije 21. veka, Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti je beležio oko 10% neuspešnih intervencija, dok je sredinom decenije, u 2016. godini, procenat rešenja koja nisu izvršena porastao na 26,4%. U poslednjoj godini rada prvog poverenika Rodoljuba Šabića (2018. godine) udeo neizvršenih rešenja je dostigao 30%. Ni nakon postavljanja novog Poverenika, stvari se, sudeći po godišnjem izveštaju za 2019. godinu, nisu promenile: otpori i opstrukcije od strane vlasti su nastavljene u istom obliku i istom obimu, samo što je jezik izveštaja umereniji i prilagođen novim okolnostima.

U slučaju zakazivanja prethodna dva mehanizma, građansko društvo i javnost predstavljaju poslednju liniju odbrane pravne države i demokratije. Tako su nezavisni mediji u Srbiji ukazivali na brojne afere i zloupotrebe vlasti, za koje javnost inače ne bi saznala, dok je rad nevladinih organizacija bio više usmeren na podizanje svesti građana nego na njihovu mobilizaciju. I građani su u više navrata pokazali zainteresovanost za aktivizam i okupili se oko različitih tema – od izgradnje malih hidroelektrana do protesta protiv neregularnih izbora i političkog nasilja. Međutim, otkrića medija nisu rezultirala pravnom odgovornošću, dok na postojeći otpor ugrožavanju demokratije i pravne države značajno utiču relativna nezainteresovanosti za politiku i slabo razvijena politička i pravna kultura građana Srbije.

Imajući u vidu sve navedeno, ne čudi što rangiranja međunarodnih institucija ukazuju da je stepen vladavine prava u Srbiji tokom poslednje decenije uglavnom stagnirao ili opadao. Istovremeno, korupcija, klijentelizam i partokratija zarobili su postojeći politički i ekonomski sistem. U takvom društvenom kontekstu, skupa s pozadinom poslednje decenije XX veka obeležene ratovima, siromaštvom i političkim nestabilnostima, nastala je jedna specifična i raširena percepcija srpskog društva i politike kao „nenormalne“ i „nemoralne“.

Trendovi

Vidi sve

Preporuke

Vidi sve