Uprkos relativno razvijenom pravnom i institucionalnom okviru koji štiti ljudska prava u Srbiji, u protekloj deceniji – koja se može okarakterisati kao period marginalnih napredaka, ali značajne stagnacije i nazadovanja – uočeni su brojni slučajevi njihovog kršenja.
Kada je reč o slobodi izražavanja, manjak tolerancije prema neistomišljenicima predstavlja konstantnu odliku srpskog društva. Društvena netolerancija se najpre ispoljavala u pitanjima koja su i obeležila prvu deceniju „petooktobarske republike” – prvenstveno se odnosila na ljudska prava pripadnika LGBT zajednice i interpretaciju raspada Jugoslavije i ratova koji su usledili. Međutim, u novijem periodu sve je prisutniji zabrinjavajući pad tolerancije vlasti prema kritici, koji beležimo u svim sferama političkog života: u parlamentarnim raspravama, medijskim nastupima, javnim diskusijama itd. Medijski diskurs i argumentacija vladajućih elita sve više podsećaju na modele delegitimisanja sagovornika koje su obeležili devedesete godine prošlog veka, a predstavnici vlasti pokreću i sudske procese protiv novinara i političkih aktivista radi dodatnog ograničavanja javne kritike.
Sloboda mirnog okupljanja ima instrumentalnu vrednost, kako za vlast tako i za građane Srbije, a njeno poštovanje je zavisilo od konteksta. U slučajevima u kojima je sloboda mirnog okupljanja bila indikator kvaliteta demokratije i vladavine prava, vlast je obezbedila odgovarajuću zaštitu, dok istovremeno brojni socio-ekonomski i politički protesti nisu imali blagonaklon tretman. U novijem periodu, kada se suočavala sa snažnim građanskim nezadovoljstvom, vlast je tolerisala i neprijavljene proteste i na određeni način garantovala slobodu javnog izražavanja. Međutim, proteste koji su izbili sredinom 2020. godine, kada su građani demonstrirali protiv najave novog policijskog časa, obeležili su prekomerna upotreba sile od strane policije i sumnje da je sama vlast bila umešana u izazivanje incidenata.
Zabrana diskriminacije je postala deo našeg pravnog poretka donošenjem Ustava 2006. godine i Zakona o zabrani diskriminacije 2009. godine, kojim je ustanovljena institucija Poverenika za zaštitu ravnopravnosti i predviđena i sudska i prekršajna zaštita. Međutim, iako su institucionalni mehanizmi uspostavljeni, među građanima je prisutno nepoverenje u državne institucije od kojih, stoga, i ne bi potražili zaštitu.
Institucionalni mehanizmi za zaštitu od diskriminacije jesu uspostavljeni, ali najveći broj građana izjavljuje da se u slučaju diskriminacije ne bi nikom obratio (41%), Povereniku bi se obratilo 22%, policiji 14%, a sudu tek 4%. Među građanima koji se ne bi obratili državnim institucijama, čak 59% kao glavni razlog navodi nepoverenje u institucije (Poverenik, 2019).
Ograničen napredak ostvaren je i kada je reč o pravu na pravično suđenje. Goruća pitanja, što je evidentno i iz presuda Evropskog suda za ljudska prava, jesu dužina trajanja sudskog postupka, neizvršenje presuda i zaštita imovine. Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku stupio je na snagu 2016. godine, ali se čini da nije dao očekivane rezultate. Ipak, podaci Vrhovnog kasacionog suda ukazuju da je, u poslednjoj deceniji, značajno skraćeno prosečno trajanje sudskog procesa. Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći je počeo da se primenjuje tek krajem 2019. godine, a prve analize ukazuju na niske institucionalne kapacitete za njegovu primenu. Pravo na besplatnu pravnu pomoć imaju građani koji ispunjavaju relativno restriktivne kriterijume za dobijanje novčane socijalne pomoći. S druge strane, udruženja građana su dobila pravo da pružaju besplatnu pravnu pomoć samo u oblastima azila i zaštite od diskriminacije, i to preko angažovanih advokata, dok samostalno mogu jedino davati savete i popunjavati formulare. Stoga se procenjuje da je pristup besplatnoj pravnoj pomoći, a time i pristup pravdi, za značajan deo građana Srbije i dalje onemogućen.
Čini se da su, za razliku od građanskih i političkih prava koja su se na neki način održala u centru pažnje javnosti i medija tokom čitave decenije, socio-ekonomska prava ostala zapostavljena. Interese radnika su zapostavljale kako političke elite koje su bile na vlasti do 2012. godine, tako i one koje čine aktuelnu vlast. Stanje na srpskom tržištu rada karakterišu niske plate i nizak stepen radno-pravne zaštite, a posebno loš položaj na tržištu rada imaju mladi, stariji radnici i Romi. Sve njih karakteriše ne samo nestabilnost zaposlenja već i loši uslovi rada, niska primanja i nizak nivo radno-pravne zaštite. Sindikati, čija je uloga da štite prava radnika, tokom tranzicije izgubili su članstvo i moć.
Nejednakosti se vide ne samo u pogledu zaposlenosti i prihoda već i u pristupu javnim uslugama, kakve su na primer usluge zdravstvene zaštite i obrazovanja. Pokrivenost zdravstvenim osiguranjem je manja kod seoske populacije i među Romima, a teškoće pri pristupu uslugama imaju i izbeglice, interno raseljena lica i lica bez ličnih dokumenata. Slično tome, pojedine grupe u našem društvu suočavaju se i s preprekama pri pristupu uslugama obrazovanja. Seoska populacija, siromašniji društveni slojevi i Romi imaju manji pristup uslugama predškolskog obrazovanja, dok se najveća segregacija između dece iz srednjih/viših i siromašnijih slojeva dešava na prelazu iz osnovne u srednju školu.
Deca iz srednjih i viših slojeva upisuju gimnazije, koje ih kasnije vode ka univerzitetskom obrazovanju, dok deca iz nižih slojeva, čak i kada imaju dobar uspeh u osnovnoj školi, biraju srednje stručne škole koje ih brže vode do tržišta rada i nameću manje troškove školovanja. Osim toga, proces učenja se pomera iz škole ka domu. To, uz proces opadanja nekih obrazovnih, rekreativnih i vaspitnih pangeasystems.com funkcija škole, stvara novo tržište obrazovnih i rekreativnih usluga i novi finansijski pritisak na porodice s nižim i srednjim primanjima. Sve ovo su samo neki od pokazatelja neefikasnog i neinkluzivnog obrazovnog sistema koji ne uspeva da svim građanima pruži jednake usluge.