U Srbiji 15. septembar – Međunarodni dan demokratije, nažalost, nećemo prigodno proslaviti jer društvene prilike odavno nisu za slavlje. Iako Srbija poseduje formalne karakteristike demokratije, ona je to tokom protekle decenije u praksi prestala da bude i danas ne ispunjava uslove da bude ocenjena kao demokratsko društvo. I zato na ovaj dan možemo samo da pošaljemo alarmantnu poruku – poslednji poziv za otrežnjenje. Demokratija u Srbiji je na izdisaju i ovo je možda poslednja prilika da je održimo u životu.

Ovo nije paušalni zaključak niti subjektivni osećaj autorke ovog teksta. Ovo je zaključak onoga što kao branioci demokratije svaki dan dokumentujemo, analiziramo, zaključujemo. Naša je obaveza da ostavimo pisani trag i dokaze o  funkcionisanju demokratskih institucija u Srbiji kako bismo, prateći trendove, mogli da dobijemo utemeljene procene o stanju demokratije u našem društvu. Mi u Crti smo, u saradnji s kolegama iz akademske zajednice, tokom dvogodišnjeg istraživanja to još jednom pokušali. Dokumentovali smo i opisali put kojim je, ionako nejaka, demokratija u Srbiji u poslednjoj deceniji nestajala. Objavljivanjem tog svedočanstva u formi publikacije “Podrivanje demokratije – institucije i procesi u Srbiji od 2010. do 2020” dočekaćemo ovogodišnji praznik. 

U svih deset posmatranih oblasti demokratije prepoznati su negativni trendovi čiji sinergetski efekat posebno zabrinjava – od izbora, parlamenta i političkih partija, preko medija, civilnog društva, ljudskih prava i vladavine prava, do rodne ravnopravnosti, klasne nejednakosti i međunarodnog uticaja na demokratiju u Srbiji. Pozitivne trendove u protekloj deceniji bilo je gotovo nemoguće naći. 

Podrivanje demokratije je, pre svega, očigledno zbog odsustva minimalnog preduslova za demokratski poredak – slobodnih i poštenih izbora. Jedan od najdrastičnijih trendova jeste naglo opadanje kvaliteta izbornih uslova od 2014. godine. Stranke na vlasti stiču toliko izraženu prednost na različitim nivoima, da izbori suštinski gube takmičarski karakter. Još jedan primetan trend jeste značajan pad učešća na izborima, kako birača tako i stranaka – između 2008. i 2020, izlaznost na izborima smanjila se za čak milion birača. Stabilnost i predvidljivost izbornog sistema su narušeni kada su njegovi bitni elementi u pitanju (cenzus, udeo manje zastupljenog pola), suprotno uspostavljenoj međunarodnoj praksi, izmenama koje su se desile neposredno pred izbore 2020. godine. Kako nas iza ugla čekaju izbori na različitim nivoima, nakon izbora 2020. koji su bez dileme održani u najlošijim uslovima od svih koje je Crta do sada posmatrala, pitanje izbornih uslova postaje sve relevantnije.

Neravnopravnost u izbornom procesu i prednost koju vladajuće stranke imaju prenosi se i na najvažnije političke institucije i na odnos između različitih grana vlasti; dominacija izvršne vlasti i predsednika države u značajnoj meri iskrivljuje ustavni poredak i principe vladavine prava, ali i potpuno marginalizuje parlament. Kao rezultat sve učestalijih zloupotreba i opstrukcija, Skupština je postala puka fasada umesto hrama demokratije. Građani nemaju dovoljno poverenja i nisu zainteresovani za rad parlamenta koji bi trebalo da predstavlja i štiti njihove  interese. Sa skupštinske govornice čuje se govor mržnje ka neistomišljenicima vladajuće većine umesto argumentovane rasprave o zakonima. 

Neravnopravnost aktera se vidi i u partijskom sistemu koji je obeležen dominacijom vladajuće Srpske napredne stranke i usitnjavanjem opozicije. Po svim parametrima, na stranačkoj sceni vreme stoji. Tu se i dalje guraju političari sa početka višestranačja. Otpor promenama  stranke u Srbiji pokazuju kroz otpor unutarstranačkoj demokratiji. Smena lidera, a najčešće i osnivača stranke, predstavlja izuzetak, a ne pravilo. Mnoge stranke nisu menjale lidere od osnivanja (neke i čitavih 30 godina), bez obzira na pad popularnosti. Ipak, možda najvažnija karakteristika partijskog sistema u Srbiji je suženost ideološkog prostora. Drugim rečima, nakon što je s vrha agende (privremeno) sklonjena dilema „Kosovo ili Evropska unija”, partije u Srbiji nisu pronašle nove temeljne linije podela. 

Posebno zabrinjavajuće je što se negativni trendovi iz političke sfere prenose i na druge delove društva, poput medija i civilnog društva. 

Još od devedesetih se širi državni narativ o “stranim plaćenicima” i “domaćim neprijateljima”. Te etikete mržnje, koje država voli da lepi medijima i civilnom društvu, danas se umnožavaju kroz tabloide, ali i zvanične institucije, poput Skupštine Srbije. I ide se i dalje. Osnivanjem sebi lojalnih NGO (poznatijih kao GONGO) država stvara entitete čiji je jedini zadatak da legitimišu postupke vlasti. Odnos države prema predstavnicima civilnog društva i nezavisnim medijima možda najbolje ilustruje činjenica da je dan pred održavanje skupa pod nazivom “Kultura dijaloga – civilno društvo i mediji” u organizaciji Ministarstva za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, jedan provladin tabloid poveo, po ko zna koji put, kampanju protiv nezavisnih medija i organizacija civilnog društva označavajući ih stranim agentima. A  ministarka nadležna za društveni dijalog i ljudska prava smatra da nije nadležna da tim povodom reaguje.

Očigledno niko nije nadležan ni da se pozabavi medijskim stanjem koje promoviše jednoumulje i oduzima građanima pravo na objektivno i istinito informisanje. Tako na primer, građani Srbije, ako su u proteklih godinu dana gledali televizije sa nacionalnom pokrivenošću, mogu da pomisle da postoji samo vladajuća većina, jer je njima bilo posvećeno 93 odsto vremena u centralnim dnevnicima.

Istovremeno, rastuće društvene nejednakosti konzerviraju postojeće odnose moći u društvu i otežavaju političko takmičenje. Konačno, međunarodni uticaj, koji je u prošlosti davao podsticaje demokratizaciji društva, sada je usmeren na pitanje regionalne stabilnosti i saradnje sa EU u kriznim situacijama, a podstiče nedemokratske tendencije. 

Uz ovu sumornu ocenu stanja demokratije u Srbiji, za šta je zaslužno njeno decenijsko podrivanje, dobijamo odgovor na pitanje kako smo, 20 godina nakon pada Miloševićevog režima, ponovo došli u situaciju da se borimo za osnovne demokratske standarde. 

Prognoze za budućnost ne mogu biti optimistične ukoliko ne napravimo drastičan preokret. Do ponovne demokratizacije društva je moguće doći samo uz izvanredne napore građana, organizacija civilnog društva, političkih aktera i institucija, kao i povoljnih međunarodnih i regionalnih okolnosti i podsticaja.  Mi  kao društvo moramo da odlučimo da li smo zaista na strani demokratije ili ne. Ako jesmo, onda to podrazumava da svako od nas preuzme odgovornost da svojim postupcima neguje demokratske vrednosti i gradi i brani demokratske institucije.

Tamara Branković, menadžerka istraživačkog tima Crte

Tekst je napisan za nedeljnik NIN