Vladavina prava podrazumeva da su političari ograničeni zakonima i da za svoja dela odgovaraju: politički, na izborima; zakonski, pred pravosuđem; i konačno, pred građanima i društvom. U poslednjoj deceniji u sva tri domena beležimo pad: politički sistem je izgubio sposobnost da vlast drži odgovornom; pravosuđe nije uspelo da se uzdigne na nivo nezavisne grane vlasti, dok građansko društvo uspeva da kontroliše rad političara, ali u nedostatku političkih i zakonskih mehanizama kontrole vlasti, ove aktivnosti u najboljem slučaju dovode do izolovanih, ali ne i sistemskih uspeha. Da bi postigla ovaj stepen otpornosti na kritike i pozive da polaže računa za svoje postupke, politička elita je uradila dve stvari: prvo, izgradila je paralelne mehanizme političke vlasti i, drugo, uništila je ili makar oslabila svako mesto na kome bi se moglo postaviti pitanje njihove odgovornosti.

Politička elita je izgradila jedan sistem kroz kojih se raspodeljuje moć i bogatstvo i u kome zakoni države ne važe. Njegovi ključni elementi su korupcija i klijentelizam, odnosno, partijska kontrola privrede, društva i politike. Pored toga što pokazuju da se korupcija ne smanjuje, brojna istraživanja daju uvid u to kako funkcioniše ta partijsko-klijentelistička pijavica. Na vrhu se nalaze partijski funkcioneri koji dodeljuju svojim potčinjenim ugovore, radna mesta ili materijalnu pomoć, a za uzvrat dobijaju političku i finansijsku podršku, javno glasanje na izborima, skupljanje sigurnih glasova i odlaske na mitinge. Na dnu su obični građani, čija posao i egzistencija zavisi od političara, od njihove pomoći, od dobre volje da ih zaposle u javnom ili privatnom sektoru ili da im ne šalju inspekcije i kontrole, da ih puste da žive i da se bore za sebe. U tom sistemu, političari ne odgovaraju građanima za svoj rad, već upravo suprotno, građani polažu računa političarima: stalno dokazujući lojalnost partiji i eliti očekujući manje ili veće mrvice sa stola na kome se vrši velika redistribucija nacionalnog bogatstva. 

Osim ovog, politička elita je oslabila svako mesto na kome se može postaviti pitanje njihove odgovornosti. Za svoj rad, političari najpre polažu biračima na izborima, i to zovemo političkom odgovornošću. Ako postoji opasnost da će birači kazniti političare na vlasti, oni će imati interes da vode računa o svom radu. U Srbiji takva opasnost ne postoji. Prvi korak u delegitimisanju izbornog procesa učinjen je u proleće 2012. godine kada su Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić izneli džak sa izbornim listićima i povikali „Krađa!“. U narednim godinama politička elita je uspostavila sistem kontrole i ucenjivanja birača, što je dovelo do toga da izbori više nisu fer.  Uspostavili su medijsku kontrolu i započeli proces delegitimisanja opozicije i medija, nazivajući ih stranim i tajkunskim plaćenicima. Na kraju, počeli su sistematski negirati legitimitet i smislenost svake kritike, ma sa koje strane da je došla, i tako ubili javni dijalog u Srbiji. Samo osam godine takve strategije dovelo je do toga da 2020. godine Srbija ima parlament bez opozicije, u kome se izglasavaju zakoni bez suštinskih rasprava i čija predstavnička i kontrolna funkcija rapidno slabe.

Političari mogu polagati račune i pred zakonom i nezavisnim pravosuđem i to zovemo zakonskom odgovornošću.  Međutim, pravosuđe u Srbiji, a posebno tužilaštvo, nalaze se pod čvrstom kontrolom vlasti. Ona se vidi u ustavnim i zakonskim rešenjima, ali i u svakodnevnom radu sudija. Čak 41 posto sudija izjavljuje da su predsednik suda, kolege, političari ili mediji na njih vršili pritisak. Pored direktnih postoje i suptilni indirektni pritisci koje je teško dokazati, a još teže na njih odgovoriti. Oni dolaze od vlasti, ali i medija, i njihov cilj je da kod sudija probude osećaj profesionalne i lične nesigurnosti, pa čak i strah za sopstvenu egzistenciju. U takvim okolnostima nastalo je nejako pravosuđe, bez profesionalnog samopouzdanja, u kome rade sudije koji ne veruju da čine posebnu granu vlasti sposobnu da kontroliše izvršnu. U to ne veruju oni, a ni građani i političari. 

Treće mesto na kome političari polažu računa za svoj rad jeste društvo i to je odgovornost prema građanima i građanskom društvu. Ako je društvo sastavljeno iz aktivnih građana, koji prate politiku, potpisuju peticije, idu na demonstracije i glasaju; ako postoje udruženja građana i mediji koji prate i analiziraju rad vlade (na primer, prate kako se troše budžetska sredstva ili kvalitet izbornog procesa); ako to i takvo društvo može da zapreti pobunom, onda će cena političkih nedela biti visoka. I to je danas jedino mesto na kome političari koliko toliko polažu računa za svoj rad. S jedne strane, zato što se tu beleže i pamte njihova nedela, a s druge, zato što tu raste nezadovoljstvo i spremnost na akciju. To se vidi po nizu demonstracija koje su potresle Srbiju u poslednjih nekoliko godina. Ti protesti imali su dva velika ograničenja. Prvo, na ulice su izašli uglavnom srednji, gradski slojevi sa primanjima iznad proseka Srbije. Drugo, oni su imali političke zahteve – više medijskih sloboda i demokratije, ali i socijalne pravde – ali su pokazivali veliku skepsu prema političarima i strankama i nisu s njima hteli da sarađuju. Drugim rečima, odbijali su da političke zahteve ostvare političkim sredstvima. Istorija i iskustva drugih društava govore da će njihov efekat biti veći onda kada se ta dva ograničenja prevaziđu. Upravo povezivanje građanskih akcija i političkih aktera može biti put ka većoj odgovornosti političara i povratku demokratije i vladavine prava u našu zemlju.

Danilo Vuković, vanredni profesor sociologije na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu i autor poglavlja o “Vladavina prava” i “Ljudska prava” u okviru studije “Podrivanje demokratije”

Tekst je napisan za portal danas.rs