Iako Srbija poseduje formalne karakteristike demokratije, ona to tokom protekle decenije u praksi prestaje da bude i danas ne ispunjava uslove da bude ocenjena kao demokratsko društvo. Studija pokazuje negativne trendove u svim oblastima koje su od značaja za funkcionisanje demokratije.
To je, pre svega, očigledno zbog odsustva minimalnog preduslova za demokratski poredak – slobodnih i poštenih izbora. Neravnopravnost u izbornom procesu i prednost koju vladajuće stranke imaju tokom izbora se prenosi i na najvažnije političke institucije i na odnos između različitih grana vlasti; dominacija izvršne vlasti i predsednika u značajnoj meri iskrivljuje ustavni poredak i principe vladavine prava, ali i potpuno marginalizuje parlament. Neravnopravnost aktera se vidi i u partijskom sistemu koji karakteriše predominantni položaj vladajuće Srpske napredne stranke i atomizacija opozicije.
Posebno zabrinjavajuće je što se negativni trendovi iz političke prenose i na druge sfere društva, pa je medijska sfera pod snažnim uticajem izvršne vlasti, dok civilno društvo gubi svoje, tradicionalno ionako slabe, uloge – reprezentativnu i kontrolnu. Istovremeno, rastuće društvene nejednakosti konzerviraju postojeće odnose moći u društvu i otežavaju političko takmičenje. Konačno, međunarodni uticaj, koji je u prošlosti davao podsticaje demokratizaciji društva, sada je usmeren na pitanje regionalne stabilnosti i saradnje sa EU u kriznim situacijama, a povremeno i podstiče nedemokratske tendencije.
Posebnu zabrinutost izaziva sinergijski efekat negativnih trendova koje uočavamo u svim najvažnijim oblastima, kao i činjenica da je skoro nemoguće pronaći trendove koji pozitivno utiču na stanje demokratije. Drugim rečima, do ponovne demokratizacije društva je moguće doći samo uz izvanredne napore građana, organizacija civilnog društva, političkih aktera i institucija, kao i povoljnih međunarodnih i regionalnih okolnosti i podsticaja.