Političke partije su najvažniji kanal političke participacije u Srbiji. One zauzimaju centralnu ulogu u svim političkim procesima i ograničavaju porast uticaja novih aktera – društvenih pokreta i organizacija civilnog društva. Uprkos takvom dominantnom položaju, sam partijski sistem nije posebno stabilan, niti partije uživaju visoko poverenje među građanima Srbije.

Direktna posledica takve situacije je izuzetna volatilnost i promenljivost partijske scene. S druge strane, lideri i uža rukovodstva stranaka pokazuju neobičnu stabilnost, pa se na sceni danas još uvek nalaze političari sa samog početka partijskog pluralizma. Ovakva nadmoć lidera reflektuje se na unutarstranačke odnose i promoviše stranačku disciplinu kao jednu od najuočljivijih karakteristika. Verovatno najsnažniji dokaz nedostatka unutarstranačkog takmičenja je nedodirljivost stranačkih lidera i činjenica da je smena lidera, a najčešće i osnivača stranke izuzetak, a ne pravilo. Ovaj podatak postaje još intrigantniji kada imamo u vidu da mnoge stranke nisu menjale lidere od osnivanja (neke i čitavih 30 godina), bez obzira na pad popularnosti.

Najvažnija karakteristika partijskog sistema u Srbiji je suženost ideološkog prostora, kako na vertikalnu, vrednosnu, dimenziju, tako i na relativno usko polje centra u odnosu na ekonomska pitanja. Drugim rečima, nakon što je s vrha agende (privremeno) sklonjena dilema „Kosovo ili Evropska unija”, partije u Srbiji nisu pronašle nove temeljne linije podela. Jedan od razloga što se ne pojavljuju nove teme je i populistički talas koji je zapljusnuo političku scenu Srbije i koji je na agendu postavio čitav niz populističkih tema, ali i doveo do otvaranja starih pitanja u populističkom ključu, odnosno kroz razumevanje da je društvo podeljeno na pošten narod i korumpiranu elitu. Pod uticajem populizma nastao je i rascep između starih i novih stranaka, odnosno između populističkih i preostalih stranaka.

Ipak, najvažniji ton čitavom sistemu daje Srpska napredna stranka (SNS) koja iz pozicije predominantne partije uspešno zadržava svoju centrističku i sveobuhvatnu poziciju, sve više šireći ideološki opseg. Pomeranje biračkog tela iz antievropske pozicije nekadašnjeg SRS ka umereno proevropskom SNS dovelo je do sužavanja ideološkog prostora i plitkog proevropskog konsenzusa.

Politički prostor za nove stranke je sužen, iz sličnih razloga iz kojih je sužen i za opoziciju i civilno društvo. Zbog toga je preduslov za novu stranku neka vrsta početnog političkog kapitala – lideri koji su donekle poznati javnosti ili oslanjanje na ideološki blisko civilno društvo. Medijski prostor je podjednako sužen za sve opozicione stranke, s delimičnim izuzetkom izborne kampanje. Pitanje dostupnih resursa je stoga od velikog značaja i za nove i za stare stranke.

Kada je reč o finansiranju, bez obzira na više mogućih izvora, političke partije u Srbiji su po pravilu usmerene na državni budžet i zavisne su od ovog izvora finansija. Redovni godišnji izveštaji koje partije podnose Agenciji za sprečavanje korupcije pokazuju da ubedljivo najveći deo prihoda dolazi od države – između 85% i 100% za opozicione stranke, te oko 65% prihoda kod naprednjaka i 40% kod socijalista; ovakva praksa je prisutna kod redovnog finansiranja, ali i kod finansiranja izbornih kampanja. Ovo za posledicu ima dva fenomena – (1) stranke su previše okrenute državi, što dodatno umanjuje značaj članstva i onih koji podržavaju stranke i (2) povećava se razlika između stranaka koje su finansirane iz budžeta i onih koje to nisu (što naročito postaje očigledno kada parlamentarna stranka izgubi budžetske finansije jer nije prešla cenzus, a nema razvijen alternativni model finansiranja).

Drugi najvažniji izvor finansiranja predstavljaju donacije pojedinaca. No, bez obzira na izvore finansiranja i stepen (ne)kontrole koji država sprovodi, poslednji period karakteriše i značajna disproporcija raspoloživih finansija. Ova disproporcija je rezultat neravnomerne zastupljenosti u parlamentu, ali je dodatno ojačana postojećim zakonskim rešenjima.

Veze partija s građanima su oskudne, o čemu govori i značajno nepoverenje u političke institucije. Partije ovde nisu jedini krivac – civilno društvo ne daje dovoljno podsticaja i ne artikuliše interese tako da vrši pritisak na partije; veze između građana, organizacija civilnog društva i partija su prilično slabe i zasnovane na jednosmernoj top-down komunikaciji. Posebno je zabrinjavajuće što se ovi trendovi ne menjaju od samog nastanka višepartizma.