Narodna skupština Republike Srbije je, kako je predviđeno Ustavom, vrhovno predstavničko telo i nosilac zakonodavne vlasti. Zadužena je i za nadzor nad izvršnom granom vlasti. U praksi, interesovanje građana za parlament se smanjuje, a nisko poverenje u Narodnu skupštinu povezano je sa urušavanjem poverenja u demokratiju. Centralizacija moći, prožimanje jednostranih narativa u javnom prostoru i dominacija u medijima u celini doprinose prikazivanju predsednika Republike kao jedinog autoriteta koji je u očima građana zadužen za sva pitanja i teme, bez obzira na ustavno uređenje, što značajno degradira položaj parlamenta. Pored centralizacije moći u rukama izvršne vlasti, parlament se suočava i s brojnim strukturalnim slabostima i lošim unutrašnjim praksama.
Kada je reč o zakonodavnoj funkciji, tokom poslednje decenije zakoni bi najčešće „projurili“ kroz Skupštinu, bez značajnog angažovanja poslanika i uz često i neopravdano pribegavanje hitnim procedurama. Odbori i plenarne sednice često su se ishitreno ugovarali, s tim što je dnevni red plenarnih sednica objavljivan u poslednjem trenutku, čime se poslanicima ostavljalo malo vremena za pripremu za debatu o aktima koji će biti stavljeni na agendu i za izradu amandmana. U nedostatku godišnjeg plana rada Narodne skupštine, problem kvalitetne pripreme poslanika za rad je još izraženiji.
Od 2005. do 2010. godine Vlada je u proseku predlagala oko 62% zakona i drugih akata, da bi se u periodu od 2016. do 2020. godine taj udeo povećao na čak 97% svih usvojenih zakona. Navedeni rast je posledica prakse definisanja dnevnog reda plenarne sednice previđanjem zakonodavnih predloga koje su podneli opozicioni poslanici. Dakle, iako poslanici iz opozicije de jure imaju pravo da iniciraju i menjaju zakone, oni to nisu uspevali u praksi. Pored toga, vladajuća većina je koristila i različite opstruktivne prakse (filibaster), poput podnošenja brojnih amandmana na zakone bez istinski relevantnog sadržaja kako bi se opozicionim poslanicima ograničilo vreme govora, a sama parlamentarna rasprava banalizovala.
Nadzorna uloga parlamenta se najčešće ostvaruje kroz rad odbora i kroz poslanička pitanja.
Stvarna moć odbora Narodne skupštine je u praksi ograničena voljom vladajuće većine, kao i kapacitetima i resursima njihovih članova i osoblja koji se često ne podudaraju s Vladinim. Struktura odbora u Skupštini Srbije odražava sastav parlamenta, proporcionalno predstavljajući poslaničke grupe u odnosu na ukupan broj članova odbora. Za razliku od dobre prakse koja se održala u prvoj deceniji 2000. godine, raspodela mesta predsedavajućih u parlamentarnim odborima između većine i opozicije promenjena je na štetu opozicionih poslanika. Konačno, funkcionisanje skupštinskih odbora u većini slučajeva karakteriše opšti nedostatak efikasnosti. Članovi odbora svoj posao uglavnom obavljaju formalno i brzopleto, umesto da se suštinski bave temama koje su na dnevnom redu.
Poslanička pitanja, u usmenoj ili pisanoj formi, obavezuju predstavnika Vlade na odgovor. Iako je dinamika upotrebe ovog mehanizma u porastu u odnosu na 2018. godinu, u praksi postavljanje pitanja suštinski ne doprinosi kvalitetu parlamentarnog nadzora. Druga vrsta poslaničkih pitanja su ona koja se odnose na aktuelnu temu, ali su u praksi potpuno zanemarena u poslednjih sedam godina.
U Srbiji ne postoji tradicija organizovanja javnih slušanja pre usvajanja sistemskih akata. Ipak, kada je reč o javnim slušanjima, redovno organizovanje nije samo po sebi dovoljan preduslov za njihov efikasan doprinos nadzornoj ulozi parlamenta. Presudan je način na koji se skupštinski odbor bavi uvidima i materijalima dobijenim na javnom slušanju, spremnost da se oni do kraja isprate, kao i format zaključaka usvojenih nakon rasprave.
Komisije i istražni odbori, kao sledeći nadzorni mehanizmi koje su pokrenuli odbori, u praksi se koriste još ređe. Predviđeni kao ad hoc tela, oni omogućavaju parlamentu da utvrdi činjenice o određenim pitanjima od javnog interesa ili važnim događajima ili aspektima rada izvršne vlasti. U praksi, konkretni rezultati ovih mehanizama su većinom izostajali.
Uprkos solidnom ustavnom uređenju koje predviđa snažno zakonodavno telo, položaj i uticaj parlamenta je u protekloj deceniji ometala preovlađujuća centralizacija vlasti u rukama izvršne vlasti, čineći je u praksi u velikoj meri zavisnom od odluka Vlade, a posebno predsednika. Pored toga, kao rezultat sve učestalijih zloupotreba mehanizama i opstrukcija, Skupština je postala puka fasada umesto hrama demokratije, kojem se teži u zakonodavnom okviru.