Udruživanje građana i njihovo uključivanje u donošenje odluka i kreiranje javnih politika u Srbiji je relativno povoljno pravno regulisano, uprkos određenim nedostacima. Ključni statusni zakoni kojima se omogućava povoljnije osnivanje i delovanje udruženja građana doneti su na početku analiziranog perioda, tj. 2009−2010. godine. Nakon donošenja ovih zakona, došlo je do ekspanzije broja osnovanih udruženja građana. Prema podacima Agencije za privredne registre, u Srbiji je zvanično registrovanih 34.093 udruženja i 927 zadužbina i fondacija. Najveći broj ovih organizacija, čak dve trećine, osnovano je nakon 2010, tj. usvajanja Zakona o udruženjima.
Uprkos tome, u praksi uglavnom vidimo nezainteresovane, pasivne i poslušne građane koji se retko uključuju u građanski aktivizam. S druge strane, u poslednjih nekoliko godina dolazi do ekspanzije društvenih pokreta i građanskih inicijativa koje donose kritičke glasove unutar civilnog društva i pružaju nadu u mogućnost razvoja preko potrebnog pluralizma.
Moglo bi se zaključiti da s jedne strane postoji relativno demokratičan pravni okvir za udruživanje građana koji podstiče delovanje u civilnom društvu. S druge strane, analiza pokazuje da ograničena finansijska sredstva i državna politika kontrole, uslovljavanja i nametanja interesa vladajućih partija bitno kanališu delovanje organizacija i suštinski ograničavaju slobodu udruživanja.
Delovanje civilnog društva u Srbiji je u velikoj meri određeno petooktobarskim promenama, demokratskom tranzicijom i podrškom i usmerenjem međunarodnih donatora u prvim godinama nakon 2000. U pogledu demokratičnosti okruženja za delovanje civilnog društva u Srbiji, u analiziranom periodu vidljiva su dva trenda. Prvi je trend olakšavanja formalnih uslova za organizovanje i delovanje organizacija civilnog društva od 2009. do 2012. godine i posledično povećanje broja registrovanih udruženja. U ovom periodu najuticajniji i javnosti najvidljiviji deo civilnog društva čine nevladine organizacije koje teže da sarađuju s državom, da ograniče njenu moć i obezbede zamene za mnoge državne funkcije, naročito u sferi socijalne zaštite.
Drugi trend je jasno izražen od 2014. godine kada se, usled urušavanja demokratije, sve više smanjuju mogućnosti za slobodno i nezavisno delovanje organizacija civilnog društva. Ovo se posebno odnosi na aktivnosti civilnog društva koje se tiču nadgledanja rada javnih institucija i zagovaranja javnih politika. U ovom periodu (ponovo) počinju da se bude novi društveni pokreti i građanske inicijative koji su kritički nastrojeni prema vlastima i načinu vođenja politike u zemlji.
U praksi, civilno društvo ima veoma mali uticaj na kreiranje politika i propisa, dok formalni mehanizmi uključivanja više služe simuliranju demokratije nego unapređenju komunikacije i saradnje. Vlast teško podnosi bilo koju vrstu kritike i intenzivno vodi kampanje protiv aktera civilnog društva koji na bilo koje načine pokušavaju da se suprotstavljaju autoritarnim tendencijama vladavine, zalažu za poštovanje ljudskih prava i demokratsko upravljanje. Paralelno s tim, vladajuće partije intenzivno osnivaju svoje nevladine organizacije u cilju zloupotrebe budžetskih sredstava namenjenih civilnom društvu, neutralisanja kritičkih glasova i simuliranja podrške u javnosti.
Ipak, kritički osvrt na organizacije civilnog društva (OCD) u Srbiji pokazuje i nedovoljnu otvorenost i komunikaciju s građanima. Mnoge OCD nemaju jasnu predstavu čije interese ili stavove zastupaju, niti pokazuju potrebu da menjaju svoje komunikacijske pristupe i odnos prema građanima. Shodno tome, brojna istraživanja ukazuju na činjenicu da građani ne vide ni moć, ni kapacitete, a ni želju različitih organizacija civilnog društva da utiču na rešavanje pitanja koja su građanima važna.