Mnogobrojni indeksi, indikatori, različite metodologije – bilo da su razvijeni globalno, regionalno ili u domaćim okvirima – upućuju na strmoglavi pad medijskih sloboda u Srbiji. Koncept zarobljavanja dobro objašnjava ono što se dešava u Srbiji jer sugeriše da su mediji, umesto da budu slobodni, čvrsto uvezani u mrežu političko-ekonomskih interesa. To uočavamo ako pogledamo neke od oblasti koje su najvažnije za političko informisanje i demokratsko komuniciranje: sloboda novinara da rade nezavisno i bez pritisaka, autonomija medijskog regulatora – REM-a, nezavisnost medijskih javnih servisa, raznovrsnost – kako u pogledu političkog pluralizma i zastupljenosti različitih glasova u javnom prostoru, tako i u pogledu diverziteta u smislu vlasništva i izvora novca na koje se mediji oslanjaju.

Zarobljavanje vidimo u radu REM-a, čiji Savet nikako da počne da radi u punom sastavu, a ponekad na rubu mogućnosti da donosi odluke. Izbori članova Saveta su obeleženi kontroverzama, odugovlačenjem posle kojeg slede stihijski izbori. Regulator elektronskih medija napušta svoje nadležnosti, među kojima su monitoring izbora, praćenje medijskog tržišta, izbor članova upravnih odbora javnih medijskih servisa. Skoro po pravilu reaktivan, a ne proaktivan, REM svoje nadležnosti sprovodi selektivno, uglavnom ignorišući akumulirane prekršaje zakona i pravilnika koje je sam REM usvojio.

Radio-televizija Vojvodine i Radio-televizija Srbije odraz su ovakvog REM-a, čiji Savet bira upravne odbore. Javni medijski servisi dodatno su oslabljeni smanjenom naplatom pretplate, daleko ispod evropskog proseka, a povećanim udelom budžetom koji predlaže Vlada. Finansijski zavisni od vlasti, medijski servisi oslabljeni su smenama uredništva i predugim v.d. stanjima. Kvalitetne političke diskusije postoje tek u tragovima, a istraživačko novinarstvo je u potpunosti nestalo sa programa.

Država je i dalje vlasnik medija, samo u nekim novim oblicima i sa nekim novim argumentima kao što su neuspele privatizacije ili jačanje domaćeg operatera. Poslednji ciklusi privatizacije preneli su medije u ruke ljudi za koje postoje značajne indicije da su bliski strankama na vlasti. Uz nekoliko izuzetaka, promene u vlasništvu ili osnivanje novih medija, uvećavalo je broj medija koji nekritički izveštavaju o izvršnoj vlasti. Zauzvrat ovi mediji dobijaju sredstva namenjena projektnom sufinansiranju, dezavuišući ideju da se podrži sadržaj od javnog interesa. Ovi mediji oslanjaju se i na državni novac za oglašavanje, kao i na niz drugih poslova sklopljenih pod netransparentnim ugovorima, a čija je suština da se javni novac transferiše medijima. 

Sa druge strane, mediji i novinari koji su izvan ovih klijentelističkih mreža meta su različitih pritisaka i napada. Od omalovažavanja na zvaničnim konferencijama za novinare i sa skupštinskih klupa, pa sve do fizičkih napada. Od 2013. godine kada je Nezavisno udruženje novinara Srbije zabeležilo 23 slučaja, došli smo do 189 slučajeva pritisaka i napada na novinare u 2020. godini. U tih sedam godina, imali smo primere rušenja sajtova, administrativnog uznemiravanja, kampanje blaćenja novinara i neistomišljenika. Novinari su nezaštićeni, dodajmo i u sve prekarnijem položaju, i u tome im ne pomažu ni radne grupe, ni sporo sudstvo, ni selektivno tužilaštvo.  

Zato i ne treba da začudi izrazito nepoverenje u medije. Građani Srbije uglavnom ne veruju čak ni onim medijima koje su sami izabrali da prate. Podaci Crte pokazuju da samo petina građana smatra da su mediji slobodni i nezavisni od političkih uticaja u pogledu finansiranja i kreiranja medijskog sadržaja. Posledica višegodišnjeg zarobljavanja medija je i to da manje od polovine građana smatra da je uloga mediji da izveštavaju kritički i analitički o radu institucija i nosilaca javnih funkcija. Drugim rečima, građani zaboravljaju šta je glavna funkcija medija.

U svim navedenim oblastima, analiziranim u publikaciji „Podrivanje demokratije“, uočavaju se negativni trendovi. Desetogodišnja perspektiva u kojoj su posmatrane pokazuje da nijedna vlast nije želela da se odrekne medija. Međutim, po intenzitetu, opsegu i dubini zahvata u medijskom sistemu stanje se rapidno pogoršava od 2014. godine. Usvojeni su Medijska strategija i akcioni plan za njeno sprovođenje, koji jasno trasiraju pravce: zaštita novinara, transparentan i ravnopravan pristup javnom novcu, nezavisni javni medijski servisi, autonoman i funkcionalan REM. Počelo se sa izmenama zakona (mada oni i nisu toliko problematični), a činjenica da u Radnoj grupi već postoje predlozi suprotni u duhu Strategije, pokazuje da smo daleko od „oslobađanja“ zarobljenih medija.

Jelena Kleut, vanredna profesorka na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta, Univerziteta u Novom Sadu i autorka poglavlja “Mediji i demokratija” u okviru publikacije “Podrivanje demokratije”

Tekst je napisan za portal danas.rs