Značajna uloga međunarodnih aktera u petooktobarskim promenama učinila je razmatranje demokratizacije u Srbiji nezamislivim bez uvažavanja spoljnih uticaja.

Pune dve decenije kasnije, iako izmenjeni, međunarodni uticaji na demokratiju u Srbiji ostali su jednako snažni.

Štaviše, aktuelna previranja u odnosima velikih sila, kao i u samoj prirodi globalnog poretka, zaljuljala su klatno prodemokratskih i antidemokratskih impulsa možda i jače nego ikad od početka 21. veka, sve jasnije otkrivajući slabosti domaće „ponude i potražnje“ za demokratijom i sve glasnije upozoravajući na neizvesnost njene konsolidacije u Srbiji.

Sa jedne strane, prodemokratski stimulansi iz međunarodnog okruženja su i tokom protekle decenije predstavljali najsnažniji motor reformi.

Sinergijski napori EU, UN agencija, OEBS-a, Saveta Evrope, kao i bilateralna pomoć koja je stizala od vlada, razvojnih agencija i partijskih fondacija glavnih donatorskih država, činili su gustu mrežu podsticaja ka unapređenju demokratskih kapaciteta institucija, političkih partija, civilnog društva i građana Srbije.

Brojne analize efekata ovakve i ovolike razvojne pomoći, ali i briselskih mehanizama uslovljavanja, čvrsto sugerišu da bi tempo i dometi dosadašnjih reformi verovatno bili i skromniji da su zavisili isključivo od materijalnih i ljudskih resursa države koja je tek izašla iz višegodišnjeg rata i višedecenijskog autoritarizma.

Sa druge strane, čini se da su rezultati ovog dvodecenijskog „vetra u leđa“ tek polovični.

Da domaći akteri nisu stasali u samostalne motore demokratskog razvoja najbolje pokazuje njihov instrumentalni pristup osetljivim reformama, poput suočavanja s ratnom prošlošću ili poštovanja prava LGBTI populacije.

Značajni pomaci su pravljeni tek kada bi usledila diplomatska ofanziva ključnih međunarodnih partnera, a napredak bi bio zaustavljen čim bi pritisak oslabio budući da su vladajući krugovi nepopularne promene predstavljali kao „nužno zlo“ na evropskom putu, a građani ih mahom tako i doživljavali.

Međunarodni legitimitet i podrška stavljale su vladajuće partije u uljuljkan položaj, gurajući njihov unutrašnji legitimitet i kvalitet političkog dijaloga u domaćoj areni u drugi plan.

Političari su vremenom „naučili“ da podsticaje i pritiske iz međunarodnog okruženja toliko vešto upodobe sopstvenim interesima da je i napredak u procesu evropskih integracija postao kompatibilan s demokratskim nazadovanjem.

Ono što je dodatno ogolilo slabost demokratije u Srbiji je i njena nedovoljna otpornost na rastuće antidemokratske uticaje iz međunarodnog okruženja.

Dodatno urušavajući vladavinu prava u Srbiji, netransparentne ekonomske investicije su u posmatranom periodu predstavljale jednu od najsnažnijih poluga negativnog spoljnog uticaja na demokratiju u Srbiji.

Dogovarani na nivou političkih vrhova i skrivani od očiju javnosti, mnogi aranžmani su sklapani nauštrb demokratskih principa.

Javno-privatna partnerstva u vezi sa izgradnjom spalionice u Vinči ili koncesijom beogradskog aerodroma „Nikola Tesla“, projekat „Beograd na vodi“, projekat „Siguran grad“, samo su neki od spornih aranžmana koji pritom pokazuju da „korozivnost“ kapitala ne zavisi od porekla investicija, već da su za njegove štetne posledice prevashodno odgovorni domaći politički akteri.

Većina građana je, pak, sve ovo tolerisala i nastavila da liberalnu demokratiju posmatra kroz prizmu izneverenih očekivanja koje im je perspektiva „povratka u Evropu“ obećavala na početku veka. Rastuće mimoilaženje evropeizacije i demokratizacije, kao i uspon vladavine „čvrstom rukom“ širom Evrope dodatno podgrevaju cinizam građana ne samo prema evropskoj perspektivi Srbije, već i prema demokratskom načinu upravljanja.

Otvoreni sporovi sa susedima su, pak, ostali nepresušni rezervoar za podizanje tenzija koje su i tokom protekle decenije neretko služile skretanju pažnje građana sa rastućih demokratskih deficita ka raznoraznim konstruisanim unutrašnjim i spoljnim neprijateljima.

Vetrovi kojima je demokratija u Srbiji bila izložena tokom protekle decenije bili su, otuda, uvek jaki, pretežno povoljni, ali sve više i bočni.

Premda su promene u globalnom poretku umnogome određivale njihovu snagu i pravac, prevashodno je od domaćih aktera zavisilo kako će ove vetrove upotrebili ili zloupotrebiti. Budući da je odgovornost domaćih aktera – a, u prvom redu, vladajućih elita – da demokratiju čuvaju uz pomoć ili uprkos međunarodnim okolnostima, njihova je i krivica što demokratija u Srbiji i treću deceniju 21. veka dočekuje sa nelaskavim pridevima.

Koliko god bi i uključeni međunarodni akteri trebalo da se trgnu iz inercije i prepoznaju izmenjene izazove pred kojima se demokratija u Srbiji našla, izgledi za njenu konsolidaciju neće porasti sve dok politički predstavnici i građani Srbije ne prestanu da demokratske procedure i norme doživljavaju kao teret umesto kao jedini ispravan način za ostvarivanje sopstvenih interesa.

Nažalost, ni ponašanje prvih, ni raspoloženje drugih ne ukazuju da je tako nešto na pomolu.

Tijana Rečević, doktorantkinja i istraživačica-saradnica na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu i autorka poglavlja “Međunarodni uticaj na demokratiju u Srbiji u okviru studije “Podrivanje demokratije”.

Tekst je napisan za portal danas.rs